Odredbom člana 289. Uredbe o carinski dozvoljenom postupanju s robom ("Sl. glasnik RS", br. 93/10) propisane su vrste javnih i privatnih skladišta. Istom odredbom je rečeno da u privatna skladišta spada i skladište tipa C, a to je privatno carinsko skladište u kome je držalac skladišta istovremeno i korisnik skladišta, ali ne mora obavezno biti i vlasnik robe. Istovremeno je odredbom člana 112. stav 1. tačka 1. Carinskog zakona ("Sl. glasnik RS", br. 18/10) propisano da carinski organ odobrava carinski postupak sa ekonomskim dejstvom samo licima koja pruže sve potrebne garancije da će se pravilno sprovoditi postupak. Carinski postupak sa ekonomskim dejstvom, u koji se, shodno odredbi člana 110. Carinskog zakona, ubraja i postupak carinskog skladištenja, je postupak koji se primenjuje samo na osnovu odobrenja carinskog organa.

Bitna novina u oblasti polaganja obezbeđenja koju predviđa Carinski zakon iz 2010. godine u odnosu na ranije važeće carinske propise, jeste ta što je novim propisima carinskom organu data mogućnost da ne zahteva polaganje obezbeđenja ako propisom nije predviđeno obavezno polaganje obezbeđenja. Naime, odredbom člana 115. Carinskog zakona propisano je da carinski organ može (što znači da ne mora) da zahteva da se za robu koja je u carinskom postupku sa odlaganjem (u koje, između ostalih, spada i postupak carinskog skladištenja) položi obezbeđenje da bi se obezbedila naplata carinskog duga koji bi mogao nastati u vezi s tom robom. Ministarstvo finansija napominje da je postupak sa odlaganjem iz člana 110. Carinskog zakona definisan kao carinski postupak kod koga, po pravilu, ne nastaje obaveza plaćanja carinskog duga. Istovremeno je odredbom člana 226. istog zakona rečeno da ako prema carinskim propisima polaganje obezbeđenja nije obavezno, carinski organ može da zahteva polaganje obezbeđenja ako oceni da nije sigurno da će plaćanje carinskog duga ili carinskog duga koji bi mogao nastati biti blagovremeno izvršeno. Prema tome, na carinskom organu (carinarnici) je da, u zavisnosti od okolnosti svakog konkretnog slučaja, kao i imajući u vidu rezultate analize rizika i pouzdanost učesnika u postupku, proceni da li je potrebno polaganje bankarske garancije (i u tom slučaju odredi visinu garancije) ili ne. Drugim rečima, carinarnica će, u svakom pojedinačnom slučaju, ceniti ukupnu ispunjenost uslova za odobravanje držanja privatnog carinskog skladišta tipa C i, u skladu s tim, eventualno doneti odluku o oslobođenju držaoca skladišta od polaganja bankarske garancije.

Na kraju, Ministarstvo finansija ukazuje da zakonom dato ovlašćenje carinskom organu da zahteva polaganje obezbeđenja ili ne, ni na koji način ne znači i samovolju carinskog organa, jer se carinski organ prilikom odlučivanja mora kretati u granicama ovlašćenja i u skladu sa ciljem u kome je ovlašćenje dato. Odluka koju donosi carinski organ, saglasno članu 11. Carinskog zakona, mora biti obrazložena. Naime, odluka koju donosi carinski organ bilo da je tom odlukom odbijen zahtev ili da je nepovoljna po lice na koje se odnosi mora da bude obrazložena tj. da mora da sadrži razloge na osnovu kojih je doneta i mora da sadrži pouku o pravnom sredstvu odnosno o pravu na žalbu.

(Mišljenje Ministarstva finansija, br. 483-00-00024/2012-17 od 28. 5. 2012)